Pacijent sa nerealnim očekivanjima u ordinaciji estetskog hirurga
Tokom godina, uspostavljena je jasna razlika između „medicinskih pacijenata“ i „estetskih pacijenata“.
„Medicinski pacijenti“ dolaze u ordinaciju lekara ili hitnu pomoć sa nekim hitnim ili hroničnim zdravstvenim problemom, i njima je potrebna medicinska pomoć i lečenje. Oni svog lekara doživljavaju kao eksperta i visoko ga vrednuju zbog njegovog obrazovanja i stručnosti. Kao takvi, „medicinski pacijenti“ očigledno su ranjivi, i često nose prateća osećanja zavisnosti. Što je bolest teža zavisnost od lekara je veća. Lekari su etički u obavezi da leče pacijenta i naknada za lečenje je sekundarna ili ne postoji, u zavisnosti od sistema zdravstvene zaštine. Medicinski pacijenti mogu da promene lekara, ali ne mogu da izbegnetu lečenje.
„Estetski pacijenti“, suprotno od prethodnih, dolaze kod estetskog hirurga jer žele poboljšanje svog izgleda. Ovi pacijenti dolaze sa estetskim problemom i često su psihički ranjiviji. Oni na lekara gledaju kao na stručnjaka i potpuno su svesni svojih alternativnih izbora. Estetski pacijenti nemaju hitnu potrebu za medicinskim tretmanom, a hirurg nije etički u obavezi da leči pacijenta. Naknada postaje značajno pitanje u ovom odnosu, a pacijent može i promeniti lekara i izbeći lečenje.
Estetski pacijenti obično očekuju poboljšanje svog izgleda uz odgovarajuću naknadu i uz minimalne komplikacije, uznemirenost, bol i nelagodnosti. Realna očekivanja bi uključivala, na primer, lepši i pravilniji nos, lepo oblikovane grudi, punije usne, manje bora na licu, poboljšanu simetriju lica, poboljšan izgled tela i, kao rezultat, povećano samopouzdanje. Nerealno ili preterano očekivanje su pretpostavke o značajno povećanom samopouzdanju, boljem društvenom položaju (više prijatelja, više izlazaka, upoznavanja ljudi, brak, itd.), boljem poslu. Treba znati da hirurgija može da nakon promene izgled umnogome promeni život, ali ne treba pod obavezno očekivati od operacije da u potpunosti promeni život.
U ordinaciji estetskog hirurga preko 90% pacijenata su žene. Zanimljivo je da estetski pacijenti jasno osećaju nezadovoljstvo jednim delom tela (nos, grudi, usne) dok su u poređenju sa opštom populacijm zadovoljniji izgledom celog dela, što je pokazala studija koju su obavili Grossbart TA i Sarwer DB. Oni definišu estetsku hirurgiju kao „upotrebu hirurških procedura, u odsustvu bolesti ili fizičke traume, u cilju promene fizičkog izgleda tela u koja donosi psihološku korist.” Drugim rečima, težnja ka poboljšanju fizičkog izgleda je sredstvo za postizanje psihološkog cilja. Zbog toga će zadovoljstvo pacijenata zavisiti od toga da li je operacija ispunila njihova očekivanja u pogledu ishoda postupka, a imajući u vidu i troškove.
Prva rečenica na konsultacijama je neka verzija poznate: „Šta vam se ne sviđa u vašem izgledu?“, kada pacijent objasni svoju želju, često pitajući za mišljenje hirurga o tome šta bi i kako trebalo raditi. Međutim, ovo ne pogađa uvek stvarnu motivaciju jer postoje pacijenti koji žele operacijom da promene nešto — ne na svom telu — već u svom životu. Posao estetskog hirurga je da proceni realne/nerealne želje svojih pacijenata i da ih, jasno i nedvosmisleno predoči pacijentu. Da mu predloži odlaganje operacije, kada proceni da je ishitrena, ili da mu savetuje da operaciju uopšte ne radi, kada ne postoje jasne indikacije ili kada .
Svi estetski hirurzi trude se da drže svoju odgovornost u uobičajenim granicama, te su često prilično defanzivni i biraju samo niskorizične procedure (npr povećanje grudi), dok izbegavaju one rizičnije (npr podizanje dojki ili operacija nosa) koje nose viši procenat nezadovoljnih pacijenata. Dok pacijenti sa nerealnim očekivanjima moraju biti pregledani u odeljenjima za hitna stanja, elektivna priroda estetskih procedura dozvoljava plastičnim hirurzima – da ih odbiju.
Svakom pacijentu mora biti na uvid dat jasan, detaljan opis očekivanih rezultata estetske hirurške procedure kako bi se izbeglo postoperativno razočaranje. Jasno se mora pružiti objašnjenje šta se može, a šta ne može dobiti, kako na prvoj konsultaciji, kao i ponovo na dan procedure, po mogućnosti sa prisutnim pratiocem koji može da podseti pacijenta razgovora ako se detalji zaborave. Napisani materijal koji opisuje datu proceduru, predviđene rizike, komplikacije, rezultate i ograničenja, uvek je od koristi.
Jedan od razloga za nezadovoljstvo može biti poremećaj percepcije sopstvenog izgleda, BDD, kada pacijent sebe vidi manje lepim nego što jeste i sitne nepravilnosti na licu ili telu doživljava tragično. Lično sam imao u ordinaciji pacijentkinju koja je odbijala da se pogleda u ogledalo govoreći da je „ružna“, a par godina po operaciji je postigla izuzetan uspeh kao model i maneken. Ovo stanje često se povezuje sa depresijom, anksioznošću, zloupotrebom supstanci i socijalnim fobijama.
Idealna situacija je i najčešća u praksi – psihološki neupadljiv pacijent, u dobrom zdravlju, sa estetskim nedostatkom koji se može popraviti, motivisan sopstvenom željom da poboljša svoj izgled, koji se pridržava protokola i uputstava lekara.
Pacijenti koji očekuju savršenstvo nisu kandidati za hirurgiju. U slučaju psihološki nestabilnih pacijenata, bilo kakvu operativnu intervenciju najbolje je odložiti ili potpuno izbeći. Postoperativni period oporavka može predstavljati ozbiljne izazove čak i za psihu „stabilnog“ pacijenta i takav stres može biti katastrofalan za pacijenta slabije mentalne otpornosti. Bilo koja aktivna medicinska stanja moraju biti stabilizovana pre operacije. Određena medicinska stanja mogu biti kontraindikovana za estetsku hirurgiju.
Ako po proceni hirurga, željeni rezultat ne može biti postignut ili je hirurški nedostižnan ili nerealan opcija operacije mora biti preispitana, a pacijent odbijen. U mojoj praksi to se dešava retko, ali je ponekad neizbežno i jedina opcija.